'Stranger in Paradise', ogledalo licemjerja zaplašene Evrope

Piše: Marina Richter Posle četiri internacionalno uspešna kratka dokumentarca, holandski reditelj Guido Hendrikx se javlja sa (prvim) dugim metrom Stranger in Paradise koji spaja dokumentarno sa fiktivnim, pristupajući temi takozvane izbegličke krize na originalan i provokativan način.

Prodirući u suštinu bića Evropske Unije, on eksponira njen polarizovan stav prema ljudima koji u okviru sve neprobojnijih zidina tvrđave Evropa traže utočište. Hendrikx nema strah od istine što je jasno od njegovog kratkog metra Među nama (2014), baziranog na razgovorima sa tri pedofila u kojima nemilosrdno direktna i dobro vođena pitanja prodiru u svest i savest prestupnika, dok slike koje promiču pred očima gledalaca pokazuju banalne scene iz svakodnevnog života građana. Dubok pečat ostavlja i višestruko nagrađivani devetnaestominutni Escort (2016), film koji je postao trn u oku Holandskom ministarstvu odbrane zbog škakljive teme - obuke pripadnika policijskih snaga za mentalno i fizičko hendlovanje situacija pri deportovanju azilanata u zemlje porekla.


Hendrikx u Strancu u Raju nastavlja kritiku evropske azilantske politike i u prologu izlaže genezu našeg aktuelnog stanja - u petominutnoj blic istoriji čovečanstva kroz koju se smenjuju slike od prvih živih organizama do pojave čoveka, ratobornih rituala i ratovanja, gramzivog planiranja evropskih sila kako da Afriku i Aziju ojade njihovih prirodnih sirovina, reditelj inteligentnim izborom komentara dolazi do uzroka izbegličkog talasa koji se sliva u Evropu - uz izbor arhivskog filmskog materijala i isečaka iz holivudskih klasika. "Pogledajte taj čudesan kleš dvaju grupa iste vrste. Jedna je žrtvovana u borbi za supremacijom. Rađanje nacija. Planeta izrezbarena na parcele...Planiranje trke za dominacijom sa druge strane vode. Trka za limitiranim resursima počinje."

"Stranac u (sicilijanskom) raju" je holandski učitelj, birokrata JJ (Valentijn Dhaenens) koji u učionici dočekuje tek pristigle izbeglice, držeći im časove o Evropi i onome što ih u njoj očekuje. Dok Holanđanin udobno sleće na sicilijanski aerodrom, izbeglice napuštaju prenatrpan brod sa koga se ukrcavaju u autobus u pravcu izbegličkog kampa. Od samog početka, pozicije moći su jasne. Beli čovek odlučuje. Angažujući profesionalnog glumca za ulogu birokrate, Hendrikx se približava onome što fali u konkretnom, prvom susretu welcome committeja Evropske unije sa azilantima – iskrenosti u namerama.

"Momenat kada im kaže kako stoje stvari" je prvi čin filma u kome JJ od azilanata želi da zna zbog čega su došli u Evropu i šta se nadaju da će u njoj pronaći. Konfrontirajući ih sa pitanjima koja reflektuju populističku retoriku raširenu po evropskom kontinentu i stavljajući se u ulogu nekoga ko ih ledeno zastupa vokalizovanjem mišljenja koja se čuju ne samo u kafanama, već i od strane političara i u medijima, učitelj sa lica svoje malobrojne publike briše nadu i osmehe. Pitanja kojima raspiruje debatu tiču se šansi za nalaženje posla (Znaš li kolika je stopa nezaposlenosti u Evropi?) i ispunjenje snova (Ko će to da plati?), kojima sledi isfrizirana istorija Evrope i objašnjavanje strukture socijalnih država, odnosno finansiranja sistema socijalne zaštite. Finalnu pesnicu u stomak JJ azilantima zadaje prelaskom na kalkulaciju koliko svaki od njih EU košta prvih godinu dana boravka. Njegova poruka je jasna – imigranti nisu dobrodošli u Evropi. Uvlačeći ih u diskusiju čija su regularna tema a da o tome ne znaju dok ne zakorače na Stari kontinent, on im pokazuje ružno lice zvanične Evrope, ne-empatične prema problemima čiji je istorijski uzročnik. Hendrikx u ovom odeljku preuzima argumente prigrljene od desnice i kombinuje ih sa statistikama, na primer onoj o visokoj stopi nezaposlenosti Afrikanaca u EU-u. Ravnodušno, upućuje poruku mladim muškarcima da prestanu da govore kako Evropa mora da im pomogne, zato što "život nije fer". Reditelj stavlja ogledalo pred lice Evropljana opsednutih svojim blagostanjem, uplašenih od ispruženih ruku.



U drugom aktu, on novoj grupi izbeglica ponovo govori kako stvari stoje, ali ovoga puta saosećajno, maštajući o utopijskoj budućnosti Evrope bez granica. Fotografija utopljenog trogodišnjeg dečaka Alana Kurdija koja je obišla svet, služi mu da počne priču o odgovornosti evropskih političara za smrt hiljada ljudi. Izgovarajući ono što znamo, da EU simulira empatiju, dok se Mediteransko more pretvara u masovnu grobnicu i da je život lutrija čiji loz izvlačimo u majčinoj utrobi, on zakoračuje u prošlost objašnjavajući izvor problema kontinenata ojađenih kolonijalnom eksploatacijom velikih evropskih sila kroz ropski, prinudni rad. "To nije Evropa u kojoj želim da živim", reći će u jednom trenutku, pokazujući računicu koja direktno pobija strahovanja da smo preplavljeni imigrantima i da je fairness nešto što bi se moralo očekivati od bogate Evrope, nikle na patnji drugih. Otvorene granice bi ojačale svetsku ekonomiju za 70%. JJ to zna, jer kao dokaz ima studiju Harvard sveučilišta.

Onda "kada se JJ pridržavan pravila" je treći čin koji pokazuje proces u kome dolazi do selekcije i eliminacije kandidata u imigracionoj igri za dobijanje boravišne dozvole u Holandiji. Ozbiljna atmosfera se ponovo uvlači u prostoriju pri spoznaji da je lakše premostiti more u ljušturi, nego dobiti zvaničan status azilanta. "Ekonomske izbeglice" su prve koje se eliminišu sa liste, jer siromaštvo nije argument, njima slede oni koji dolaze sa takozvane liste sigurnih zemalja, a potom oni koji nisu znali da azil, prema Dablinskoj konvenciji, moraju tražiti u prvoj zemlji u koju kroče. Sledi serija hladnokrvno preciznih intervjua u kojima se od ispitanika traže najsitniji detalji o poreklu i razlozima dolaska. Rasejanost, zbunjenost i nekoncentrisanost vode samo ka katastrofi. Naposletku u prostoriji ostaju samo tri osobe koje ispunjavaju uslove za boravak u EU.

Fantastična potpora filmu je soundtrack koji stoji kao snažan komentar između svakog pojedinačnog poglavlja - indikativne pesme poput The Fear Theme Kenjia Ena, Expecting to Fly Neila Younga, The Stranger Song Leonarda Cohena i Min Vlaake Land ( Moja Ravna Zemlja) u izvođenju Jacquesa Brela, stapaju se sa rajskim slikama sicilijanskih krajolika direktora fotografije Ema Weemhoffa. (9/10)

Scenario & režija: Guido Hendrikx
Zemlja: Holandija
Montaža: Lot Rossmark
DoP: Emo Weemhoff
Snimatelj zvuka: Taco Drijfhout
Glumac: Valentijn Dhaenens
Muzika: Ella van der Woude & Juho Nurmela
Dizajn zvuka: Tijn Hazen
Izvršni producenti: Elize Kerseboom, Julia van Schieveen & Fleur Welter
Producent: Frank van den Engel
Trajanje: 72 min.
(takmičarski program u kategoriji dokumentarni film)

Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.

Izvor: Monitor.hr